AIKIDO

Michele Quaranta

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Neuchatel, 13. januar 2004. godine

 

Da bi znali malo više o našem Senseiju: Michele Quaranta je rođen u Forlimpopoli (Forumpopili, istorijski grad osnovan od strane Rimljana gde su ljudi dolazili radi trgovine), 24. decembra 1953. godine, zbog toga je Sensei u horoskopu Jarac, a prema kineskom kalendaru Zmija. Najstarija od njegovih sestara živi u Francuskoj, najmlađa u Italiji, jedan od njegove braće živi u Njujorku, dok se drugi nastanio u Rio de Ženeiru! Porodica se raširila svuda po svetu! Michele je živeo u Italiji do 6-te, 7-me godine, zatim u Alzasu (Francuska) gde se školovao. Od jedanaeste godine živi u Švajcarskoj, ali je nastavio da ide u školu u Francuskoj. Michele je u stanju da se izrazi na šest jezika. Zbog toga, pitao sam ga gde i kako ih je sve naučio: zapravo je učio Francuski u školi, Italijanski kod kuće, Nemački na poslu, Španski za vreme boravka u Venecueli, Portugalski zahvaljujući prijatelju iz Brazila i konačno Engleski u konverzaciji sa Kinezima! Sensei je igrao fudbal još od osme godine, a sa Aikidom je počeo sa oko 18-19. Na kraju se zapitao, nije li moguće iskoristiti sposobnosti stečene vežbanjem Aikida da bi unapredio svoje ponašanje i povećao svoje performanse u fudbalu. Zapravo, bilo je moguće. Sa 27 godina bio je pozvan da pokuša u prvoj ligi.

Njegova sportska karijera je bila kratka, jer je njegov cilj bio uglavnom da vidi koliko će moći da produži ovaj veliki skok u 27-oj godini. „Zbog toga, naprezao sam svoje telo vrlo mnogo, to je bilo veoma teško“, Mikeleov izveštaj. Sensei je ostao u fudbalu do 42-ge godine. Danas još uvek igra dva do pet puta godišnje sa veteranima iz zabave i da bi se video sa prijateljima. Sa 32 godine je postao trener – igrač da bi kasnije postao pravi trener.

EG: Kakvo je bilo vaše iskustvo kao trener?

Sensei: Naučio sam kako da motivišem ljude koji se ne osećaju tako, kako da im usadim stav. Poštujući ponašanje i poteze, pokušao sam da razumeju principe Aikida i bez pričanja o tome šta je Aikido zapravo. Postoje mnoga zajednička pravila izmedju Aikidoa i fudbala; u fudbalu, prolazite kroz randori, morate znati i prepoznati prostor, morate raditi dosta na ravnoteži, na fokusiranju; morate znati kako da uočite poziciju svojih saigrača kao i pozicije svojih suparnika. Konačno, koristimo principe izbegavanja, predviđanja; I takodje treba znati zauzeti poziciju!

EG: Koja vam je bila pozicija u timu?

Sensei: Igrač sredine terena, broj 6.

EG: Zašto ste prestali da igrate fudbal?

Sensei: Nikad nisam zaista prestao, ali sam se posvetio praćenju Ikeda Senseija. Pitao sam ga da li bih mogao da budem njegov učenik. Prvih osamnaest godina sam intenzivno radio kao Uke i asistent, što me je strahovito razvilo i dosta mi toga donelo.

EG: Kada, zašto i sa kojim Sensei(jima) ste počeli Aikido?

Sensei: Moj prvi Sensei je bio švajcarac, Werner Hintermann iz Aikikaija Bazel. Pokazao je dosta strpljenja prema meni zato što sam ga bombardovao pitanjima i odvojio je vremena da ih odgovori i, da mi kroz to, objasni vrednosti Aikida. On je lično jedan od osnivača ACSA-e (švajcarskog kulturnog udruženja Aikida Swiss Cultural association of Aikido). Prvi japanski Sensei sa kojim sam pohađao seminar bio je Tamura Sensei, zatim je sledio Tada Sensei, Fudjimoto, Hosokawa, Asai, Ćiba i mnogi drugi.

EG: Kada ste prvi put sreli Ikeda Senseija i kakav je bio prvi utisak?

Sensei: To je bilo 1977... osećanje: izuzetno jaka ličnost. Bio sam impresioniran njegovom preciznošću; Imao sam sreće što je govorio moj maternji jezik (Italijanski). Desilo se to u Dojou u Bazelu (Aikikai), otprilike pet godina nakon što sam počeo da treniram Aikido.

EG: Koja je razlika izmedju Aikida iz vremena kada ste Vi počeli i Aikida koji se praktikuje danas?

Sensei: To je jednostavno, u početku, samo bismo gledali i kopirali, nije bilo objašnjavanja, sve se trebalo razumeti kroz telo i sukob-konfrontaciju, Aikido je izgledao veoma komplikovano. Danas, učiteljevo znanje je takvo da imate mogućnost da razumete ono što vežbate. Ikeda Sensei je razvio učenje Aikida objašnjavajući osnove. On je rastavio Aikido kao što bi neko rastavio mehanički sat, zatim ga sastavio i, kroz taj proces, sve predstavio logično.

EG: Koja je za Vas bila najteža tehnika kada ste počeli?

Sensei: Shihonage.

EG: Kada ste otvorili svoj prvi Dojo?

Sensei: 1983. u Bazelu (sadašnji Dojo je treći).

EG: Pored fudbala i Aikida, radili ste u banci; kako ste našli snage da ostavite siguran posao da biste započeli nešto što nije nudilo nikakve garancije?

Sensei: To se rodilo u meni, osetio sam to, ne znam da li je to poziv. Odlučio sam se u veoma neobičnoj situaciji. Jedan dan, na poslu, za vreme šestodnevnog rata na Srednjem Istoku, slušao sam jednog mog saradnika i jedan od njih je vrlo glasno povikao, sa izrazom sreće u svom glasu: „Ah, ponovo se bore, vrlo dobro za mene, cena zlata će skočiti i ja ću zaraditi novac!“. Bio sam šokiran činjenicom da se neko može radovati tudjoj nesreći da bi zaradio par hiljada franaka. Ovo mi je pokazalo da je ono što sam planirao da uradim ispravno i da više nisam mogao da radim u banci u kojoj je novac bio iznad ljudskih bića (dve godine kasnije, banka je zatvorena).

EG: Do kada ste radili u banci?

Sensei: Do 1983. Imao sam i drugih poslova pre toga: koordinator u kompenzacionim poslovima izmedju Francuske, Švajcarske i Istočne Nemačke.

EG: Kada ste počeli da putujete u druge zemlje da biste predavali Aikido?

Sensei: Pre otprilike deset godina, prva zemlja je bila Slovačka.

EG: Koliko ste u proseku imali treninga u toku nedelje?

Sensei: Otprilike sedam, ali mogu da idem i do dvanaest!

EG: Koliko u proseku imate seminara godišnje?

Sensei: Otprilike trideset od čega četiri traju više od nedelju dana. Od mesec dana, Michele provodi, generalno, jednu nedelju u Ćeškoj, gde predaje u Aikido Ikeda-Dojo u Pragu, i otprilike dve nedelje u Švajcarskoj, gde predaje u svojim Dojo-ima u Bazelu, u Neuchatelu i u La Chaux-de-Fonds. Ostatak vremena provodi u inostranstvu gde ima između dva i tri seminara mesečno, u trajanju jednog vikenda svaki.

EG: Kako i zašto ste obrijali vaše brkove?

Sensei: Kosu i brkove sam ošišao onog dana kada sam odlučio da se posvetim samo Aikidu. Otišao sam kod Ikeda Senseia (još uvek sa brkovima)i rekao mu to, od tada, potpuno sam se posvetio Aikidu, to je bilo pre 7 – 8 godina.

EG: Molim Vas, recite nam neku situaciju koja je stvarno imala jak uticaj na Vas!

Sensei: Susret sa Werner Hintermannom mi je promenila život.

EG: Ako bi ste mogli da kažete jednu stvar svim stanovnicima Zemlje, svim ljudima koji vežbaju Aikido, svim svojim studentima, šta bi to bilo?

Sensei: Rekao bih im da ne zadržavaju ono što imaju. Znanje se akumuliše davanjem.

Ukratko, na zadržavajte, propustite.

 

Intervju preuzet iz San Shi Kai Letter

Intervju vodio: Eric Graf